My youth work

For The UNAOC - EF Summer School

KVIZ: Maskenbal ludosti

      

                                Ema Stevanović

Istražujući savremene navike u odevanju ljudi, jasno stavih pred sebe zadatak – bez komparativnog pregleda vekova iliti ne poredi ono nekada sa onim sada. Da li bi imalo smisla i kakav bi ishod bio jednog takvog pregleda? Kako ovo izlaganje ne bi prešlo u naučno, te stoga bilo okarakterisano kao suvoparno ili u gorem slučaju korisno, onima koji su se još uvek zadržali na ovim redovima, predlažem da odigramo jedan kviz. Ne test znanja, već test opšte informisanosti, na koji, ubeđena sam, svako zna odgovor. Ima li to veze sa odevanjem, prosudite sami.

Prvo pitanje:

          Stanite kraj prozora prostorije u kojoj se trenutno nalazite i pogledajte van. Šta vidite?

Drugo pitanje:

          Da li ste uspeli da usredsredite svoje misli i zaista osmotrite okolinu?

Treće pitanje:

          Ako ste se skoncentrisali, jeste li primetili objekte, nebo, prirodu, ptice, automobile ili ljude?

Četvrto pitanje:

         Ako ste uopšte i primetili ljude, zatvorite oči i opišite sebi kako je makar jedna osoba koja je prošla kraj vašeg prozora bila odevena.

Peto pitanje:

        

  Pogledajte se i recite šta vi nosite trenutno.

Kraj kviza.

         Rešenje potražite na sledećoj web adresi, link, uz minimalnu nadoknadu od 5$ po pitanju. Otkriće vam se sveta istina, osvetleti životni put i bićete teleportovani u neku daleku zemlju gde ovakvi kvizovi ne postoje. Ukoliko trenutno niste u mogućnosti da odvojite 25$ za duševno isceljenje, ostanite uz nas, nećemo vam ga ponuditi besplatno.

Tačni odgovori:

1. pitanje – Molim?!

2. pitanje – Ne.

3. pitanje – Nisam.

4. pitanje – Uopšte nisam.

5. pitanje – (muk).

  Tako to obično i biva. Kada nam neko zatraži da pogledamo svet šire, van ustaljenih okvira i konformiteta svakodnevice, ostanemo zgranuti samom idejom. „Molim?! Imam ja preča posla, šta se mene tiče tamo neki/nešto.“

       Misli su nam usredsređene isključivo na nas same, sopstvene probleme i puteve njihovog rešavanja. Prebacivanje istih na nešto drugo, mukotrpan je proces i zahteva ulaganje velikog napora. Bekstvo od rutine i monotonije toliko je bilo željeno da je usled godina ponavljanja vapaja i samo postalo navika. Kao i naše odevanje.

      Ne vidimo ljude oko sebe. Ne slušamo ih. Bojimo se. Svi su nam isti. A kada nas neko zamoli da pogledamo spolja sami sebe, tada samo zaćutimo.

Vesna Dedić Milojević: Pola duše

Vesna Dedić Milojević u vrlo neposrednom i prijatnom razgovoru, odgovarala je na moja pitanja

autor: Ema Stevanović

decembar 2013.

Da li ste prvi put u Topoli i kako Vam se dopada ovde?

         Nisam prvi put u Topoli. U Topoli sam bila davno, davno, kada sam videla Oplenac i sve što treba da se vidi u Topoli. Ja sam neko ko je iz Crne Gore, pa redovno ovim skraćenim putem – Beograd, Topola, Mladenovac, Čačak idem za Crnu Goru. I kada je moja ćerka Lenka bila mala, često smo svraćali na kafu i da joj ja pokažem Oplenac i samu Topolu. Poslednjih nekoliko godina, vrlo često imam promocije u Čačku i ovom pravcu i redovno svratim u Topolu. I ono što je meni najbitnije, a to je da se deo romana Pola duše se dešava u vašoj Topoli.

Koliko Vam lično znače promocije Vaše knjige?

          Meni mnogo znači. Ja sam čovek televizije i celog života, celog svog radnog veka, a to je dvadeset i nešto godina, ja radim ispred kamera i to je živi, javni nastup gde svoju publiku ne vidiš, ti je zamišljaš u tom trenutku. A otkada sam počela da pišem romane, to je već tri, četiri godine od kada objavljujem, ja se susrećem sa živim ljudima na promocijama i moje promocije nikada nisu dosadne i sterilne, tako da mi se dešava, najčešće naravno da me hvale i da lepo pričamo o stvarima i temama koje se dešavaju u mojim romanima, ali mi se dešava recimo na promocijama da mi kažu da imaju predubeđenje o meni kao televizijskoj voditeljki, da su moji romani neko površni, čitlit štivo. Tako da kada mi neko kaže „Balkanskom ulicom“ volim, ja to shvatam da čovek koji mi to kaže voli moju emisiju, da gleda RTS i voli pre svega životnu priču mog sagovornika. A kada mi neko na promociji ili na ulici u lice kaže da voli moj roman, e onda ja to shvatam kao jako intiman čin. Ja sam imala promocija gde je bilo i po osamsto i po devetsto ljudi i doživljavala sam da na raznim promocijama budu kilometarski redovi, doživela sam u Knez Mihajlovoj da red bude tri sata duž cele Knez Mihajlove onih koji su čekali posvetu za roman Ti si meni sve.

Kada najčešće pišete? Da li imate neki određeni period tokom godine, tokom dana kada pišete?

          Prvi roman Zauvek u srcu sam pisala uveče, u toku svog normalnog radnog života, u jednom kritičnom periodu svog života, kada sam se razvela i kada sam prešla u neki drugi iznajmljen stan koji sam kupila na kredit u švajcarskim francima. Moja Lenka je išla u krevet u pola devet, od pola devet do devet bila sam ona tipična domaćica koja stavlja sudove u mašinu, veš u mašinu i paja po kući. I negde oko pola deset, nisam znala šta ću sa sobom. Nisam bila raspoložena da izlazim, nisam imala novu ljubav i nisam bila spremna za to, sedela sam u kući i onda sam krenula da pišem roman Zauvek u srcu. Roman Zauvek u srcu je napisan tri, četiri godine pre nego što je objavljen. Već Sunce meni, sunce tebi pisala sam u Budvi, zimi decembar, januar, februar, onu suštinu romana, jer u principu ja pišem godinu dana, a ta tri meseca ključna gde se roman postavlja. Ti si meni sve takođe u Budvi. Pola duše je, ne znam ni ja kako, ali nastajao, iščitavala sam tu istorijsku literaturu i pripremala se za roman celu jesen, zimu i proleće i onda ne znam šta se desilo u mojoj glavi, u mom srcu, tada sam ispratila Lenku na letnji raspust, sela u fotelju i nisam išla ni na more, nisam se pomerila sa te fotelje i krajem avgusta sam završila Pola duše.

Kada pišete knjigu, da li imate u vidu određenu ciljnu grupu kojoj je namenjena ta knjiga?

          U momentu kada pišem, kada počnem da pišem, imam ciljnu grupu, dok pišem nemam u glavi ciljnu grupu, kad završim prvu ruku romana, onda imam uvek u glavi žene koje su moja ciljna grupa i onda se uvek pozabavim nekim istraživanjem, šta je to te godine problem broj jedan koji zaokuplja čitateljke, žene. Onda čitam psihološku literaturu, čitam forume i onda u to pocrtam karakteristiku. Na primer kada sam završila roman Pola duše i sve završila, onda sam nekoliko noći provela na forumima i videla koji je to problem broj jedan koji zaokuplja čitateljke i onda sam samo u usta glavne junakinje ubacila nešto od tih problema, pa došla do nekih rešenja, jer ja sam ipak novinar i bez obzira koliko ja volim da su moje knjige lepe i da uz njih žene plaču i smeju se, ja volim da moji romani imaju društveni ideju.

Da li su lična životna iskustva presuda za pisanje romana?

          Lična životna iskustva nisu samo presudna za pisanje neke knjige, već lična životna iskustva su presudna i kada hirurg dođe u operacionu salu u sedam sati ujutru, ako je došao raspoložen, ako je došao naspavan, ako je došao kao čovek čija su deca odlični đaci i čija žena je verna i poštena i fina domaćica, on će sa većim mirom operisati tog pacijenta. Znači, ja govorim o nekoj tehničkoj inteligenciji.

          A naravno, ako si novinar, ako si pisac, ako si glumac, prvo ti si ta struktura ličnosti, rođen senzibilan i onda su lična iskustva jako bitna. To ne znači da lična iskustva postoje u mom romanu, neka i postoje, ali prosto moj emotivni balans se u tom trenutku uvek vidi i u romanu.

Šta Vas je zaintrigiralo i inspririsalo da napišete ovaj roman?

Prva tri romana su bila tri savremena romana koja sam ja pisala kao žena i kao novinar i kao pisac i mislila sam da sam sve u njima rekla što znam i umem i što sam naučila vezano za tranziciju, za život žena koje imaju bilo osamnaest bilo osamdeset godina. A Pola duše sam pisala isključivo kao pisac, to je bio zaista moj veliki spisateljski zadatak. Sa prva tri romana sam negde odužila dug prema svojim gledaocima, zato što su ta tri romana brza i dinamična kao što su moje emisije i emotine kao što su moje emisije i odužila sam se kao žena, mislim da sam u njega stavila sve što sam ikada osećala i razmišljala i sve što sam naučila, a Pola duše sam pisala zaista kao književnik, imala sam nameru da napišem istorijsku melodramu, da je smestim u određeni istorijsko doba i htela sam da napišem veliku romantičnu ljubavnu priču koja počinje krajem XIX veka i završava se dve godine pre Prvog svetskog rata.

Koji je Vaš savet za mlade ljude koji žele da se bave pisanjem i da li biste im preporučili isto?

          Pisanje nije stvar egzistencije niti je stvar odluke, a ako neko ima ideju da će biti veliki pisac, neka odustane od te ideje u smislu egzistencije. Znači, ako imaš tu ideju, hajde razmisli o nekim drugim idejama, upiši neki fakultet, upiši bar ekonomiju, prava,... Pisanje je stvar iskustva, stvar zanata, stvar sreće, stvar marketinga. Ja sam svoj prvi roman napisala kada sam imala 18,19 godina i nikada ga nisam objavila. Taj rukopis više ne postoji. S jedne strane mi je žao što on više ne postoji, što ne mogu da ga objavim, jer znam da je bio pametniji od svih mojih, zato što su deca kad su pametna ona su najpametnija, najinformisanija kada imajun 19,20,21 godinu dok ih ne stigne one prave životne, brak, plata, deca, kuvanje, peglanje, i tako dalje. A sa druge strane jako mi je drago što to nisam uradila jer tek u zrelim godinama ti umeš da se nosiš i sa sujetom i sa kritikama i sa samim sobom i sa drugim ljudima.